GdeGori.de : Vodič za lakši život Balkanaca u Nemačkoj : GdeGori.de : Vodič za lakši život Balkanaca u Nemačkoj :
Nova ispovest žene sa Balkana koja živi u Nemačkoj otvorila je temu o kojoj mnogi ćute: nije najteže samo raditi u inostranstvu, već stalno nositi osećaj da si rodbini postao „bankomat“. Prema tekstu koji prenosi Blic, žena je opisala kako ona i muž godinama rade, šalju novac, plaćaju račune i lekove porodici, a zauzvrat često dobijaju samo nova očekivanja.
Žena je svoju priču objavila na Fejsbuk stranici, gde je napisala da već pet godina živi sa mužem u Nemačkoj. On radi na građevini, a ona čisti po kućama i bolnicama. Kaže da ne žive loše, ali ni približno onako kako ljudi „dole“ zamišljaju, jer uz svoje troškove redovno pomažu i njenima i njegovima u domovini.
Prelomni trenutak, prema istoj ispovesti, nastao je kada su odlučili da za Vaskrs ne dolaze kući, jer moraju da štede za stan pošto im gazda, kako navodi, diže kiriju za 200 evra. Umesto razumevanja, usledio je pritisak. U tekstu se prenosi i da joj je majka rekla: „Pa zar nemate barem 500 evra da pošaljete kad već ne dolazite, da proslavimo kako treba?“
Najjači deo ove priče nije sama cifra, već osećaj koji je žena opisala: da novac koji zaradi dolazi kroz težak fizički rad, dok se s druge strane sve to svodi na pitanje „kad stižu pare i pokloni“. Na kraju svoje objave pitala je da li greši što želi nešto da ostavi i za svoju decu u Nemačkoj, ili je zaista „postala Nemica“ samo zato što više ne želi da daje poslednji cent iz džepa.
Reakcije drugih ljudi pokazale su koliko je ova tema raširena među Balkancima u inostranstvu. Jedni su joj poručili da skoro svako ima nekoga ko misli da pare u tuđini „padaju s neba“, i da sada treba više da misli na sebe i svoju decu. Drugi su podsetili da ne vide ništa loše u pomaganju roditeljima i da deca brzo zaborave koliko su roditelji nekada davali za njih. Treći su otišli najdalje i napisali da su pomoć sveli na nulu, jer su shvatili da koliko god da daju — uvek će biti malo. U tekstu se prenosi i stav jedne majke koja ima decu u Americi i Nemačkoj, a koja kaže da roditelji takođe moraju da imaju razumevanja i da ne očekuju stalno novac.
Za Balkance u Nemačkoj ova priča pogađa pravo u živac, jer nije stvar samo u novcu nego u identitetu, krivici i osećaju rastrzanosti između dva sveta. Kada god pokušaš da postaviš granicu, lako dobiješ etiketu da si se „promenio“, da si se „otuđio“ ili da si „postao Nemac“. A u stvarnosti, često je reč samo o tome da pokušavaš da preživiš, platiš kiriju, sačuvaš brak i obezbediš nešto svojoj deci. To je zaključak koji proizlazi iz same ispovesti i reakcija, a ne iz neke zvanične statistike.
Najpošteniji zaključak bio bi ovaj: pomagati porodici jeste normalno i ljudski, ali onog trenutka kada pomoć postane obaveza bez granice, a ljubav se meri paketima, poklonima i uplatom, problem više nije samo finansijski. Tada se otvara mnogo teže pitanje — da li si otišao u inostranstvo da bi živeo bolje, ili da bi do kraja života finansirao tuđa očekivanja. Ova formulacija je interpretativni zaključak zasnovan na sadržaju ispovesti i komentarima koje članak prenosi.
